Nova saznanja o mononukleozi

Infektivna mononukleoiza (IM) je bolest koju uzrokuje Epštajn-Bar virus (EBV), koji spada u grupu jako rasprostranjenih herpes virusa.

Iz tog razloga je mononukleoza česta bolest, čak toliko da se pretpostavlja da sve osobe uzrasta do 35. godine obolevaju od ove bolesti, ali sa blažim tegobama i simptomima, a u njihovom organizmu mogu da se detektuju antitela koja dokazuju da su bila u kontaktu sa EBV. Ipak, prava klinička slika mononukleoze se ispoljava u tinejdžerskom uzrastu i kako se prenosi kapljičnim putem, stari naziv je bio „bolest prvog poljupca“. Treba naglasiti i da klinička slika IM veoma nalikuje na neke hematološke bolesti, kao što su leukemija ili limfom, pa su pre tridesetak godina bili potrebni dani da se postavi prava dijagnoza, a za to vreme su roditelji i deca prolazili kroz uznemirujući period. Danas znamo da je mononukleoza bolest koja je samo-ograničavajuća, da prolazi za nekoliko nedelja i da uglavnom ne ostavlja posledice.

Uzročnik mononukleoze EBV se nalazi u pljuvački obolele osobe i prenosi se na druge  ljubljenjem, govorom, kašljem, kijanjem, mada je moguć i indirektni prenos preko zaraženih predmeta kao što su peškiri, četkice za zube, šolje i dr. Ovaj virus nije toliko otporan u spoljnoj sredini, čak se slabije prenosi od recimo virusa obične prehlade. Najčešće bivaju zaražene osobe koje su u svakodnevnom kontaktu sa velikim brojem ljudi, kao što su đaci i studenti, između 15 i 25 godine, mada i u ovom delu populacije samo trećina ispoljava klasične simptome mononunkleoze. Takođe se mononunkleoza češće javlja kod osoba koje imaju oslabljen imunitet, kao što su osobe sa imunodeficijencijama, malignim bolestima ili nakon transplantacije.

ki2Period inkubacije tj. od kontakta sa EBV do pojave simptoma mononukleoze, je 4 do 6 nedelja, mada kod mlađe dece ovaj period može da bude kraći. Najkarakterističniji simptom je izrazita malaksalost, dete jedva hoda od umora, svaki pokret je zamoran, pospano je i ponekad ima vrtoglavicu. Na pregledu se uočava uvećanje krajnika i zapaljenje grla, koje je bolno pri gutanju i često je prekriveno beličasto-sivim skramama, kao posledice anaerobne infekcije. Vrlo karakteristično za IM je uvećanje svih limfnih žlezdi, najviše na vratu, u vidu „paketa“, koji predstavljaju uvećane spojene limfne žlezde, koje se mogu videti i golim okom. Na pregledu se uočava i uvećanje jetre i slezine, zato što su to takođe limfni organi, ali to uvećanje je prolazno. Pored toga mogu biti prisutni i neki opšti simptomi kao što su povišena temperatura, glavobolja, kašalj, curenje nosa, bol u mišićima i noćno znojenje.

Navedeni simptormi i tegobe kod mononukleoze nalikuju bakterijskom zapaljenju grla, uzrokovanim beta-hemolitičkim streptokokom grupe A (BHSA). Razlika je u tome što se kod BHSA infekcije grla ne javlja uvećanja limfnih organa (jetre i slezine), a limfne železde su lako uvećane samo na vratu. Sa druge strane i u toku trajanja mononukleoze, kod 30 odsto obolelih, može da se uporedo javi streptokokna infekcija grla, pa je zbog izbora terapije i daljeg toka bolesti veoma važno uraditi detaljna ispitivanja.

Prvo se pristupa određivanju kompletne krvne slike, gde se vidi porast broja leukocita i limfocita, koji se bore protiv virusne infekcije, a CRP je uglavnom u granicama normalnih vrednosti. Bolest je i dobila naziv mononukleoza upravo po porastu mononukleranih leukocita tj. limfocita. Sledeće što treba da se uradi je određivanja titra antitela na EBV i to IgG i IgM, koji mogu da se urade već u prvoj nedelji od pojave simptoma i povećani su ukoliko je reč o mononukleozi. Pored toga, zbog eventualnih komplikacija na jetri i slezini, treba uraditi biohemijska ispitivanja, pre svega nivo jetrinih enzima - transaminaza i drugih biohemijski parametara. Od velike koristi može da bude i ultrazvučni pregled stomaka, gde se određuju dimenzije pre svega jetre i slezine, ali i drugih organa, a za izolaciju streptokoka treba uraditi bris grla. Veoma retko IM mogu da izazovu i drugi virusi, posebno citomagalovirus i ta bolest se naziva CMV mononukleoza, ali i drugi virusi, kao što su virus hepatitisa A, B i C, HIV, adenovirus, rubela virus i toksoplazma.

kissZatim se pristupa lečenju, a s obzirom da je mononukleoza virusna bolest, uglavnom se sprovodi simptomatska terapija, koja služi za ublažavanje simptoma. Pre svega se daju sprejevi i pastile za grlo zbog bolnog gutanja, i analgetici ako je bol intenzivan, koji imaju dejstvo i na snižavanje temperature. Roditelji treba da vode računa da se deca zdravo hrane i da uzimaju dovoljno tečnosti i to vode i prirodnih voćnih sokova, da bi se sprečila dehidratacija kao posledica povišene temperature i otežanog gutanja. Protiv bolnog grla može se grgoljiti slani rastvor, koji se pravi u kućnim uslovima tako što se u dva decilitra vode rastvori pola kašičice soli.

Ukoliko u toku mononukleoze postoji pridružena streptokokna infekcija, treba vrlo obazrivo primeniti antibiotsku terapiju. Neophodno je izbegavati antibiotike iz grupe penicilina (Amoksicilin i Ampicilin), zato što se u toku lečenja može javiti ospa na telu, koja nije posledica alergije na antibiotike, nego verovatno posledica dejstva antibiotika na EBV. U najtežim slučajevima, kada su jako uvećani krajnici koji onemogućavaju gutanje i disanje ili kod jako uvećane slezine, primenjuju se preparati kortikosteroida koji smanjuju otok i zapaljenje.

Treba naglasiti da je u fazi oporavka od mononukleoze osnovno mirovanje, najmanje par nedelja. Nakon toga se 2 do 3 meseca ne preporučuje fizička aktivnost, pre svega zbog mogućih komplikacija, koji mogu da budu u vidu zapaljenja jetre (hepatitisa) i žutice ili pucanja (rupture) slezine. Ređe komplikacije mononuleoze su u vidu smanjenja broja eritrocita (anemije) i trombocita (trombocitopenije), zapaljenja srčanog mišića (miokarditisa) ili zapaljenja moždanih ovojnica i mozga (meningoencefalitis). Trajanje bolesti je od jednog do dva meseca, a pedijatar na osnovu prisutnih simptoma i imunoloških i biohemijskih nalaza, određuje kada se dete vraća školskim i sportskim aktivnostima. Kasne posledice mononukleoze su izrazito retke, javljaju se više godina kasnije u vidu malignih bolesti kao što su Burkitov limfom ili nazofaringealni karcinom.  

Mononukleoza je prvi put opisana još 1889.godine kao glandularna groznica, čiji naziv ukazuje da se odnosi na uvećanje limfnih žlezdi i organa, a sadašnji naziv je dobila 1920 godine. Iako mislimo da znamo sve o mononukleozi, ova bolest i dalje predstavlja predmet proučavanja. Nedavno je dokazano da postoji stanje koje se zove hronična EBV infekcija. Javlja se najmanje šest meseci posle primarne infekcije i karakteriše se istim simptomima kao mononukleoza, u vidu malaksalosti, zamora, bola u grlu i uvećanih limfnih žlezda. Poremećaj je jako redak i javlja se samo kod osoba koje imaju sniženje imunog odgovora. Objašnjenje ove pojave leži u činjenici da nakon akutne infekcije, EBV ostaje doživotno u organizmu u fazi mirovanja. Virus može ponovo da se aktivira samo kod imunokompromitovanih osoba, mesecima ili čak godinama posle aktune infekcije. Tada obično ne dolazi do pojave simtpoma bolesti, ali se EBV može detektovati u pljuvačci, tako da je ta osoba ponovo infektivna za okolinu.

Galen Pharm (u štampi)

Tekstovi: Pedijatrijska ordinacija "Dr Raketić" Website by mzlaki-logo Studio Mzlaki