Vakcine nisu štetne

vakcine-nisu-stetne

Vakcinacija je jedno od najvećih otkrića u dvadesetom veku, koje je uticalo na zdravlje cele populacije. Mnoge bolesti koje su ugrožavale život, posebno deci, su sprečene zahvaljujući vakcinama i danas se javljaju samo kao pojedinačni slučajevi, npr. dečja paraliza ili difterija.

Druge bolesti koje su bile u vidu epidemija i odnele mnoge živote su sada potpuno iskorenjene, kao što su velike boginje, gde je poslednji slučaj oboljevanja zabeležen u Somaliji 1977. godine. Prema izveštaju Američkog Pedijatrijskog Društva, vakcinacija dece sprečava pojavu 10.5 miliona bolesti i 33 000 smrtnih ishoda godišnje samo u SAD.

Efikasnost vakcina je između 90 i 99 procenata, što znači da vakcinisana deca i kada stupe u kontakt sa izazivačem bolesti protiv koje su vakcinisana, imaju blage simptome bolesti i bez komplikacija ili bolest prolazi bez simptoma. Za razliku od toga, kod nevakcinisane dece neke bolesti mogu da se završe smrtnim ishodom, što se desilo u Filadelfiji 1991. godine, gde je umrlo sedmoro nevakcinisane dece koja su obolela od malih boginja ili u Engleskoj 2009. godine sa 4 smrtna ishoda kod dece. Sa druge strane, što se veći broj osoba vakciniše, stvara se tzv. “štit”, koji sprečava dalje širenje te bolesti širom populacije. Istraživanja na polju vakcinacije su stalna, počevši od 18.veka kada je primenjena prva vakcina protiv kravljih boginja koju je otkrio Edvard Džener, pa sve do današnjih dana. Razvoj tehnologije je omogućio razvoj vakcina protiv velikog broja bolesti, gde se povećava efikasnost vakcina a smanjuje broj neželjenih reakcija.      

vakcine stopa smrtnosti

Istovremeno sa razvojem vakcina se formirao antivakcinalni pokret, koga čine pored zabrinutih roditelja mnogi lekari, slavne ličnosti bez medicinskog iskustva i pobornici teorije zavere. Oni smatraju da je imunski sistem dece dovoljno jak da se može izboriti sa većinom infekcija, zbog čega vakcinacija nije neophodna. Pored toga, za mnoge vakcine pokušavaju da dokažu povezanost sa neurološkim bolestima kao sto je multipla skleroza i Gilijan-Bare-ov sindrom, kao i sa autizmom i sindromom hiperaktivnog deteta (ADHD). Neki istraživači smatraju da veliki proteinski molekuli koji su aktivne komponente vakcina ometaju limfotok i mogu dovesti do nastanka leukemija i limfoma. Drugi autori su mišljenja da veliki broj vakcina deluje imunosupresivno, odn. oslabljuje imunski sistem koji postaje podložan drugim bolestima. Neposredno nakon vakcinacije postoji opasnost od nastanka anafilaktičkog šoka, paralize i iznenadne smti, što je prema pristalicama ovog pokreta suviše veliki rizik za pojedinca.

MMR vakcina je vakcina protiv tri bolesti- malih boginja, crvenke i zaušaka i optužuje se gotovo 20. godina da dovodi do nastanka autizma, od koga oboleva sve veći broj dece. Kao glavni krivac se navodi sastojak MMR vakcine pod nazivom Timerosal, koji je produkt žive i stabilizator vakcine. I pored brojnih istraživanja, gde je pokušavano da se pokaže povezanost između MMR vakcine i autizma, to nije dokazano, a 2010. godine je Savezni sud u Americi odbacio tužbu da je nastanak autizma u vezi sa vakcinacijom. Ipak se Timerosal od 1999. godine više ne nalazi u vakcinama, osim u nekim vakcinama protiv gripa, tetanusa i meningokoka. Od tada nije primećeno smanjenje broja slučajeva autizma kod dece, što govori u prilog tome da ne postoji korelacija sa vakcinacijom. Porast broja dece obolelih od autizma poslednjih godina se objašnjava povećanjem kriterijuma za ovu bolest i time što se više bolesti svrstava u tzv. Spektar autističnih poremećaja.

Druga istraživanja nisu uspela da dokažu povezanost između vakcine protiv hepatitisa B (ozbiljne bolesti koja može dovesti do ciroze i karcinoma jetre) i multiple skleroze. Za vakcinu protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja koja se daje u prvih šest meseci, neki autori smatraju da može da dovede sindroma iznenadne smrti novorođenčeta. Drugi autori su mišljenja da je to samo slučajnost, zato što se navedeni sindrom uglavnom i javlja samo u tom periodu, a čiji uzrok još uvek nije poznat.

Moje mišljenje kao imunologa i pedijatra sa dugogodišnjim iskustvom je da treba pronaći meru između pobornika vakcinacije i pristalica antivakcinalnog pokreta. U svakom slučaju, decu je potrebno vakcinisati, ali pri tom voditi računa o rasporedu vakcinacija i da vakcine budu proizvedene od strane proverenih svetskih farmaceutskih kuća. Roditeljima koji odbijaju da vakcinišu decu pedijatri treba da objasne rizike kojima izlažu dete. Sa druge strane, mnoge zemlje u svojim kalendarima vakcinacije imaju veliki broj vakcina, tako da primera radi, u američkom kalendaru je 15 vakcina, u poređenju sa kalendarom u Srbiji gde je prisutno 8 vakcina. Zato u prvih šest meseci života vakcinacija u tim zemljama više liči na masakr, s obzirom da se istovremeno daje petovalentna vakcina, vakcina protiv pneumokoka i vakcina protiv rota virusa, što se ponavlja tri puta.

Mislim da to što Kalendar vakcinacije Srbije ima manje vakcina nije suštinski loše, zato što neke vakcine nisu neophodne, pre svega vakcina protiv rota virusa. Ovaj virus izaziva simptome od strane digestivnog sistema u vidu povišene temperature, povraćanja i proliva, uglavnom kod dece uzrasta do pet godina. Uz dobru nadoknadu tečnosti, bolest traje svega nekoliko dana, a vakcina ne štiti od svih tipova rota virusa koji izazivaju bolest.

Pored toga, smatram da je suviše rano davati deci u prvih šest meseci vakcinu protiv hepatitisa B, zato što se ta bolest prenosi ili putem krvi ili seksualnim kontaktom. Inače se prema kalendaru primenjuje u 3 doze - na rođenju, posle mesec dana i u šestom mesecu. S obzirom da ova vakcina može da se daje bilo kada u toku života, mislim da je najbolje odložiti vakcinaciju protiv hepatitisa B oko 12. godine.

Vakcinacija protiv ovčijih boginja (varičele) takođe nije neophodna, zato što se ova bolest uglavnom ispoljava u vidu umerenih simptoma, kao što je lako povišena temperatura i ospa na koži. Nakon preležane bolesti ostaje doživotan imunitet, za razliku od imuniteta nakon vakcinacije koji traje do 10. godina.  

Blic žena, 25.–31. januar 2014, br. 480, str. 40-41