Sve o vakcinaciji

Čovekova biološka odbrana - imunski sistem - primoran je da radi bez predaha. Neprestano, iz sekunda u sekund, ljudski organizam se suočava sa bakterijama, virusima, gljivicama, parazitima, ali i sa zagađenjenjem okoline i malignim ćelijama koje telo svakodnevno proizvodi. Kroz te uobičajene, ali nekontrolisane i slučajne kontakte, postepeno se gradi takozvani prirodno stečena imunost, koji nas štiti od infekcija i maligniteta.

Može, međutim, da se dogodi da je imunski odgovor iz nekog razloga smanjen, ili da je (ne)očekivani napadač organizmu nepoznat a toliko agresivan i jak da imunski sistem ne bi bio u stanju da spreči infekciju pa je tada spasonosno ako smo, posredstvom vakcinacije, opremljeni i veštački stečenom imunošću.

vakcinacija

Docent dr Nevenka Raketić, specijalista imunologije i specijalista pedijatrije gotovo svakodnevno je, prirodom posla, u prilici da zabrinutim roditeljima objašnjava da postoji i određena dobrobit od čestih infekcija (mahom respiratornih i crevnih) koje mališani predškolskog uzrasta “donose” iz vrtića, jer njihovi mladi organizmi na taj način, kako se to i stručno kaže, prave repertoar imunskih ćelija. Ovo će im, naime, pomoći da pri narednim susretima sa već poznatim “napadačima”, a pod uslovom da je imunski sistem u ravnoteži i da radi optimalno, ne reaguju infekcijama, već asimptomatski.
Prepoznavanje i napad na “uljeza”
Dr Raketić podseća da novorođenče dolazi na svet sa jednom urođenom “dozom imuniteta”, sa odbranom u kojoj učestvuju epitel (koža i sluznice) kao fizička barijera, i dve vrste ćelija (monociti i neutrofili) koje putem fagocitoze uništavaju štetne mikroorganizme i tako doprinose radu imunskog sistema. Ukoliko, pak, napadači savladaju navedene prepreke, “uključuje” se onaj, u užem smislu rečeno pravi (prirodni) imunski odgovor, koji štiti od infekcije: neželjeni mikroorganizmi bivaju prepoznati od strane B limfocita, glavnih proizvođača odbrambenih antitela, i od citotoksičnih T limfocita, koji uljeze direktno uništavaju.
Vakcinacija - ili veštačko sticanje imunosti - u suštini je imitiranje prirode, odnosno namerno i kontrolisano podsticanje imunskog odgovora, ali na nešto drugačiji način od onog prirodnog. Vakcinacijom se u organizam ne uvodi ceo mikroorganizam “napadača”, već samo njegovi delovi, takozvani antigeni, koji izazivaju imunski odgovor. Vakcinacija je, drugim rečima, vrsta aktivne imunosti koja se postiže tako što se unošenjem antigena u ljudski organizam izaziva imunski odgovor koji će ga zaštititi od ubrizganog antigena. Reč je o mikroorganizmu koji je dovoljno izmenjen da ne izazove pravu infekciju, ali je ipak imunogen, odnosno izaziva imunski odgovor na atak ubrizganog izmenjenog mikroorganizma.
Dr Raketić naglašava da se i u tom veštački izazvanom imunskom odgovoru, isto kao i u prirodnom, stvaraju ona važna odbrambena antitela i citotoksični T limfociti - antitela će u sledećem kontaktu sa antigenom koji je unet vakcinom odmah odgovoriti pa će, već u roku od nekoliko sati, napadački mikroorganizmi biti obloženi, obrađeni i odstranjeni, a T limfociti će ih direktno uništavati. Razlika između prirodnog i veštački izazvanog imunskog odgovora je u tome što je prirodni odgovor na nekontrolisane, žive mikroorganizme daleko burniji i prethodi mu proces prepoznavanja i eventualne identifikacije “uljeza”. Vakcine su mahom inaktivisane, ili “mrtve”, budući da sadrže samo pomenute antigene koji se iz mikroorganizama izdvajaju i prerađuju posebnim postupkom; genetski inženjering je, napominje dr Raketić, već na tragu laboratorijskoj proizvodnji antigena i takozvanih DNK vakcina. Izuzeci od ovog pravila su “žive” vakcine, u koje spadaju oralna polio vakcina protiv poliomijelitisa (dečje paralize), MMR (protiv malih boginja, rubeole i zauški) i BCG(vakcina protiv tuberkuloze), koje mogu da daju burnije reakcije.
Trajanje imunizacijom stečene imunosti razlikuje se od vakcine do vakcine, ali minimalno iznosi tri do pet godina, tako da se kod mnogih vakcina po isteku tog vremena vrši revakcinacija. Redosled, ili “tajming” vakcinacije je takođe različit, u zavisnosti od očekivane opasnosti. Među prvima se, na primer, daju vakcine DTP (protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja) i poliomijelitisa (dečje paralize) zato što baš u prvoj godini života deteta postoji opasnost od pojave vrlo teških oblika pomenutih bolesti. Poznato je i da bakterija Hemofilus influence tip B može da uzrokuje meningitis kod dece predškolskog uzrasta, najčešće do druge godine, te se njome dece vakcinišu od rođenja do pete godine života. Pneumokok je opasan u bilo kom uzrastu zato što, pored pneumonije (zapaljenja pluća), može da izazove meningitis, sepsu i brojne druge komplikacije, te se daje i deci najmlađeg uzrasta i imunodeficijentnim osobama.
Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije (SZO), privremena kontraindikacija za vakcinaciju je akutna bolest, odnosno burna infekcija sa temperaturom višom od 38 stepeni Celzijusa i prateća antibiotska terapija. Dr Raketić smatra da dete treba vakcinisati čak i ako ima laku prehladu jer je imunski sistem sposoban da reaguje na “dva koloseka” - da se bori protiv lake prehlade i da istovremeno u odgovoru na vakcinu stvara antitela i T limfocite. Trajna kontraindikacija za vakcinaciju je imunodeficijencija, posebno primarna urođena imunodeficijencija, pri čemu se u takvim slučajevima “živa” vakcina nikako ne sme primeniti pošto imunodeficijentni organizam nije u stanju da se odbrani od antigena sadržanih u vakcini, pa posledice mogu biti i fatalne po pacijenta. Takozvanu sekundarnu imunodeficijenciju, sa svim simptomima pada imuniteta, mogu da izazovu hronične bolesti, leukemije, limfomi, transplantacija, operacije ili fizičke traume bilo koje vrste (opekotine, frakture), pa možda i stres kao psihogena varijanta traume. Jedna od kontraindikacija za vakcinaciju je i postojanje preosetljivosti odnosno alergije na sastojke vakcine i to na same antigene ili na konzervanse u vakcini.
Da bi se izbegle eventualne neželjene posledice delovanja vakcine koje bi mogle biti uzrokovane nepoštovanjem kontraindikacija, neophodno je, upozorava naša sagovornica, dobro obraditi pacijenta, ali je i pravilno davanje vakcine takođe veoma važno. Poznato je, na primer, da se delotvornost vakcine održava kroz “hladni lanac” njenog skladištenja na 4 stepena Celzijusa od proizvođača do mesta upotrebe, ali je neposredno pre davanja treba rukom ugrejati, jer ubrizgavanje hladne vakcine u telo pacijenta uobičajene temperature 36 stepeni takođe može da bude okidač za neželjenu reakciju. Isto tako treba voditi računa da se vakcina ubrizga u mišić, a ne u krvni sud, jer u tom slučaju ne bi bila delotvorna. Sva ostala moguća neželjena dejstva vakcine trebalo bi da su svedena na minimum samim načinom uvođenja svake nove vakcine, koji podrazumeva prekliničko ispitivanje (testovi in vitro, faza laboratorijskog ispitivanja, pa in vivo na laboratorijskim životinjama) i dva stadijuma kliničkog ispitivanja na pacijentima dobrovoljcima. Realno je, međutim, za pretpostaviti da neke vakcine, koje se prave u atmosferi straha od pandemije, nisu imale šansu da prođu sva neophodna ispitivanja, pa otuda i sasvim razumljiv otpor javnosti prema najavama vakcinacije, što je upravo slučaj danas kad se suočavamo sa virusom “svinjskog”, odnosno novog gripa A H1N1.
Neophodne i druge vakcine
Imunizacija je preventivno delovanje koje ima opštenacionalni karakter, sprovodi se kroz nacionalne programe vakcinisanja s ciljem da obuhvate što veći deo - ako je moguće, i svih 100 odsto stanovnika. Nacionalni programi imunizacije se uglavnom razlikuju od države do države, razlikuju se i unutar Evropske unije. Kalendar imunizacije u Srbiji je prilagođen našim potrebama, a mogao bi se opisati kao nešto između evropskog i američkog.
Dr Raketić smatra da ima vakcina za koje se ne može sa sigurnošću reći da su neophodne. Naša sagovornica navodi primer američkog kalendara vakcinacije, sa čak 13 obaveznih vakcina, među kojima je i vakcina protiv varičela (ovčijih boginja), oboljenja za koje se zna da se vrlo lako podnosi u predškolskom uzrastu, i da potom ostavlja mnogo duži imunitet od onog koji se stiče vakcinacijom. Isto važi, po njenom mišljenju, i za rota virus vakcinu, koja se daje protiv najčešćeg uzročnika proliva kod dece, iako takve tegobe kod mališana prolaze za dva do tri dana uz običnu simptomatsku terapiju.
Kad je reč o domaćem programu imunizacije, dr Raketić je mišljenja da se vakcina protiv hepatitisa B neopravdano daje, i navodi više razloga. Jedan od njih je to što imunitet stečen pomenutom vakcinom traje 10 godina, dakle do desete godine života deteta, a u tom periodu - imajući u vidu činjenicu da se hepatitis B prenosi putem krvi ili seksualnih, odnosno homoseksualnih kontakata - nije jasno kako dete može biti rizična grupa. Drugi razlog je činjenica da ta vakcina može da izazove ozbiljne neurološke komplikacije (multipla skleroza, Gilijan-Bare sindrom...) najverovatnije zbog toga što je, bar u vakcinama koje su dosad davane, postojala komponenta koja je ličila na deo nervnog tkiva te je organizam reagovao autoimunski, odnosno okretao se sam protiv sebe. Uz sve ovo, dr Raketić napominje da se vakcina protiv hepatitisa B daje detetu još u porodilištu, odmah nakon BCG vakcine, što je nepotreban napor za nejaki organizam sa još potpuno nerazvijenim imunskim sistemom i tek nešto malo T i B limfocita i antitela koje dobija od majke.
Već gotovo dve decenije, kako dodaje naša sagovornica, u svetu postoji i veliki pokret protiv MMR vakcine, zbog sumnje da izaziva autizam. Reč je o pokretu roditelja koji su pokušavali da dokažu da su im deca bila zdrava do momenta primanja MMR vakcine, i da su potom obolela od autizma. Ove tvrdnje, međutim, nisu dokazane a farmaceutska kuća “Merck” je prošle godine dobila sudski spor vezan za ovo pitanje. Dr Raketić, uprkos tome, ne odbacuje mogućnost da MMR vakcina ima neželjena dejstva jer su priče roditelja autistične dece vrlo uverljive.

Izvor: Savetovalište

Planeta, br.38, godina VII, Jan-Feb 2010, str. 25-27