Strašni snovi malih spavača

Noćni strah( pavor nocturnus)

Noćni strah je stanje delimičnog buđenja usred gluvog doba noći. Često idu u paru sa nekim drugim poremećajem spavanja, recimo noćnim umokravanjem (enuresis nocturna) ili u stanjima groznice, posle dužeg perioda neispavanosti ili velikog emocionalnog stresa. Postoje dokazi da se predisponiranost ka noćnom strahu prenosi genetski i statistički je ova pojava više zastupljena kod dečaka. Noćni strahovi se javljaju u uzrastu od 3 do 7 godine, ali vremenom iščezavaju do dvanaeste godine.


Nocni strahovi se suštunski razlikuje od noćnih mora. Ovde nije u pitanju samo “ružan san”, već je reč o iznenadnim zastrašujućim senzacijama, udruženim sa prolaznim mentalnim slikama koje malog spavača teraju na momentalno buđenje. Dete se meškolji u snu, naglo ustaje, seda u krevetu, razrogačenih očiju gledajući u određenom pravcu, sa izrazom užasa na licu, kao da gleda u nekakvo čudovište, počinje da vrišti, pruža ruke prema roditeljima ili ih doziva. Otkucaji srca i ritam disanja se ubrzavaju, dete se znoji, tresu mu se ruke, a u licu je rumeno ili bledo. Izgleda kao da dete nije potpuno probuđeno(niti je), konfuzno je i dezorijentisano. Cela ova stuacija roditeljima izgleda prilično zastrašujuće.

spp

Sa detetom u ovim trenucima nije moguće razgovarati, ono ne prihvata govornu komunikaciju, ali se postepeno nakon nekoliko minuta umiri i nastavlja da spava. Roditelji ne trebala da pokušavaju da probude dete vec da ga prihvate u zagrljaj, miluju i uteše. Noćnog straha, dete se najčešće ne seća sutra ujutru ili ima samo maglovita sećanja na ova vrlo neprijatna dešavanja.

Epizode mogu trajati i po nekoliko nedelja, meseci ili čak godina, a onda odjednom nestaju. Princip lečenja to jest intervencije roditelja se zasniva na staroj poslovici “Bolje sprečiti nego lečiti”. Roditelji treba da probude dete pre pojave epizode straha koji se pojavljuju uvek u odrećeno vreme, obično nakon dva sata spavanja. Praćenjem se utvrdi vremenski okvir kada se strah javlja i narednih nekoliko noći dete roditelj budi petnaestak minuta pre tog trenutka, par minuta se provede u razgovoru sa njim, a onda mu dozvoli da se vrati na spavanje. Kada se obrazac jednom prekine, smanjuje se verovatnoća povratka nocnog straha i dete mirno spava u narednom perjodu bez ometanja.

Noćne more (zastrašujući snovi)

Noćne more su snovi zastrašujućeg i neprijatnog sadržaja, koje je dete za razliku od nocnih stahova u stanju da prepriča sledećeg jutra. Na javi noćne more su vidljive u dečjoj igri, kada ih dete odigrava sa svojim igračkama. Kod dece se ubrzo javlja i strah od odlaska na spavanje kao i borba da se ostane u budnom stanju.

Ponekad su noćne more simbol detetovog nezadovoljstva dešavanjima u porodici. Šta raditi kada dete ima noćne more? Najčešća greška je dovođenje deteta da spava sa mamom i tatom nakon ružnog sna ali zato omiljeni meda, majmunče, neka druga igračka ili ćebence mogu učiniti da se dete oseti sigurnije. Roditelji bi sledećeg dana obavezno trebalo da porazgovaraju sa detetom o sadržaju ružnih snova i eventualno poraže pomoć psihologa.

Fobija od spavanja

Fobija od spavanja javlja se oko druge ili treće godine. Dete izbegava odlazak u krevet, ne želi da ostane samo u spavaćoj sobi, strahujući od noći i noćnih čudovišta, vampira, veštica ili lopova. Ono traži od roditelja da budu pored njega dok ne zaspi, da roditelji spavaju s njim u krevetu ili da ostave upaljeno svetlo. Psihoanalitička teorija kod fobija od spavanja otkriva veliku strepnju mališana, kao i strah od odvajanja od roditelja. Zaista je primećeno da se fobija od spavanja često razvija kod dece koja su, iz nekog razloga, razdvojena od roditelja (odlazak deteta na bolničko lečenje, službena putovanja... ).

Mesečarstvo - hodanje u snu

Hodanje u snu (somnambulismus ili noctambulismus) je poremećaj spavanja tokom koga dete, iako je u stanju spavanja, ustaje iz kreveta tokom noći, počinje da se bavi nekim aktivnostima karakterističnim za budno stanje po tipu sedi, hoda, uzima ili rukuje predmetima, otvara vrata ili prozore. Retko se dešava, kod nekih težih oblika, da se dete povredi, npr. izlazeći kroz prozor.

Poremećaj se češće javlja kod dečaka nego kod devojčica, a američki psiholozi su izneli zapanjujući podatak da je hodanje u snu prisutno čak kod 10 do 18% američke dece. Prvo javljanje mesečarenja je obično negde između sedme - osme godine, ali najveća brojnost malih mesečara je među decom od 11 -12 godina. Ma koliko neprijatno i bizarno izgledalo, mesečarstvo ne treba poistovećivati sa ozbiljnim psihološkim poremećajima, izuzev što je primećeno da su mali mesečari na javi plašljivi, nesigurni, depresivni i ispoljavaju veću osećajnu reaktivnost. Najbolji način da se trenutno reši problem šetnje u snu je da se dete usmeri nazad u krevet. Ponekad dete može nastaviti da uporno ustaje iz kreveta, kao da ima da obavi nekakav važan i neodložan zadatak, zbog koga je i ustalo u prvi mah. Primera radi, ukoliko neko dete “voli” da se tokom ovih noćnih provoda oblači, najbolje je da mu, umesto da ga šaljemo u krevet, u tome i pomognemo.

Govor u spavanju - somnilogija

Govor u snu je u stvari nerazgovetno mrmljanje slogova, reči ili fraza bez stvarnog smisla i retko zaista ima veze sa sanjanim sadržajem. Uobičajena je pojava među decom i procenjuje se da oko 50 % dece govori dok spava. Govor u snu se uglavnom prerasta u periodu adolescencije i zadržava se kod samo 5% odraslih.

Noćno škrgutanje zubima - bruksomanija

Noćno škrgutanje zubima, koliko god neprijatno zvučalo slušaocu, ne predstavlja ozbiljan problem i obično se dešava u prve dve faze noćnog spavanja. Ponekad je u vezi sa određenim neprijatnostima i stresom od prethodnog dana. Može početi pre treće godine života i jedina opasnost koju nosi sa sobom je mogućnost da se oštete zubi. Psihoanaliza bruksomaniju posmatra kao način rasterećenja od povišene napetosti i strepnje. Ovo stanje se uglavnom susreće kod dece od 9 meseci i nestaje do četvrte godine, ali može se zadržati i kod odraslih.

Ritmije glavom i telom

Ritmije glavom ili telom se jevljaju neposredno pre uspavljivanja. Epizode traju 15- ak minuta i imaju frekvenciju javljanja na svakih 45 minuta. Ova aktivnost ima tendenciju da pređe u naviku, nekakvu vrstu obreda, rituala pred uspavljivanje. Većina slučajeva ne zahteva nikakvu terapiju, ali ako se dogodi da se spontano ne izgubi, različite vrste psiholoških tretmana daju veoma dobre rezultate. Iako se ritmije često sreću kod mentalno retardirane dece, ne treba ih sa time poistovećivati.

Najčešće forme ritmija su:

1. Udaranje glavom (Jactatio Capitis Nocturna)- ritmički pokreti glavom napred- nazad uz udarce po jastuku ili dušeku. Kada postoji mogućnost da dete udari o neki tvrđi objekat, neophodna je zaštita.

2. Okretanje glave- ponavljano okretanje glave iz strane u stranu.

3. Ljuljanje tela- dete stoji četvoronoške i ritmično udara glavom u jastuk

Bebin izbor, br. 49, leto 2017, str. 12-13