Novosti u vezi intolerancije na gluten (celijakije)

Poslednjih godina je aktuelna tema intolerancije na gluten i druge žitarice (celijakija), posebno zbog toga što mnoge poznate ličnosti navodno boluju od ove bolesti.

Sa druge strane, čini se da su u dečjoj populaciji češći problemi sa varenjem ili neodovoljnim napredovanjem, zbog čega roditelji traže savet od nedovoljno stručnih lica ili preko inteneta i društvenih mreža. Istraživanja na temu celijakije su učestala, tako da možemo reći da je gotovo sve o ovoj bolesti poznato.

celijakija

Celijakija je najčešća intolerancija na hranu, koja se javlja kod 1 odsto ukupne svetske populacije. Pretpostavlja se da u Evropi ima oko 3 miliona obolelih od celijakije i isti toliko u Severnoj Americi. Učestalost bolesti se u poslednjih dvadeset godina udvostručila, što se objašnjava pre svega boljim dijagnostičkim procedurama. Pored toga važni fatori za povećan broj obolelih od celijakije su promene u načinu ishrane, rane infekcije koje zahvataju digestivni trakt, posebno rota virus infekcije, povećan broj porođaja carskim rezom i na kraju jedno od objašnjenja je higijenska hipoteza.

Celijakija je multifaktorijalna autoimuna bolest koja je genetski determinisana. Drugim rečima, poznato je da su okidač bolesti gluten i slične supstance (prolamini) koji se nalaze u pšenici, raži i ječmu. Gluten je makromolekul koji je kompleksne građe i sastoji se od glutenina i glijadina. Jedna vrsta glijadina i to glijadin 33-mer, kada uđe u digestivni trakt se razlaže pod dejstvom enzima tkivne transglutaminaze (TTG). To prepoznaje imuni sistem domaćina i deluje protiv sebe, stvarajući antitela na sopstveni enzim i na glijadin odn. nastaje autoimuni proces. Pored toga, potrebno je da osoba ima određen raspored gena (haplotip) da bi se bolest ispoljila i to gena na leukocitima (HLA tip II – DQ2 kod 90 odsto obolelih osoba i DQ8). Možemo zaključiti da je celijakija hronični poremećaj digestivnog trakta koji dovodi do nesposobnosti da se toleriše glijadin kao deo glutena.

Celijakija se može dijagnostikovati u svim uzrastima, ali se najčešće otkiva u dečjem dobu, u uzrastu od 9 do 18 meseca, kada počinje uvođenje žitarica u ishranu i to češće kod devojčica. U adolescenciji se simptomi celijakije smanjuju, ali se ponovo pojavljuju između 30 i 40 godine. Bolest se primarno javlja u tankom crevu i autoimuni proces dovodi do oštećenja sluznice creva i smanjene absorpcije sastojaka iz hrane. Zbog toga su simptomi najviše vezani za digestivni trakt i to u vidu dijareje, nadutosti, „krčanja“ creva, gubitka u telesnoj težini, malaksalosti i bola u stomaku. Relativno često se uočavaju i promene na koži (herpetiformni dermatitits), neurološke tegobe kao što su mišićna slabost, poremećaj u hodu i konvulzije, ili različite vrste krvarenja usled nedovoljne apsorpcije vitamina K iz digestivnog trakta. Komplikacije celijakije su različite, od poremećaja stvaranja koštanog tkiva (osteopenija, osteoporoza, nizak rast) do endokrinoloških komplikacija (zakasneli pubertet, sterilitet), anemije i čak malignih bolesti, koje se javljaju uglavnom u digestivnom traktu (limfomi, adenokarcinomi) i koje su uzrok smrtnih ishoda kod obolelih.

Kod sumnje na celijakiju treba pre svega uraditi laboratorijske analize i to antitela (IgA i IgG) na tkivnu transglutaminazu (TTG), a kod dece mlađe od dve godine treba uraditi i antitela na glijadin (IgA i IgG). Definitivna dijagnoza celijakije se postavlja na osnovu biopsije creva i histopatološkog nalaza. Nalaz biopsije se svrstava u jedan od pet stadijuma bolesti, a potrvda dijagnoze celijakije je nalaz atrofije sluznice creva. Pored toga su od značaja i hematološke analize (zbog anemije i krvarenja), imunološke analize (smanjenje ukupnog IgA), odnos elektrolita koji je u toku bolesti izmenjen zbog nedovoljne apsorpcije, analiza stolice gde se vidi smanjen sadržaj masnoće, kao i  radiografsko snimanje digestivnog trakta barijumom. 

celijakija2

Lečenje celijakije je pre svega izmenom načina ishrane i eliminacijom glutena. Dijeta bez glutena se doživotno sprovodi i veoma utiče na kvalitet života pacijenta, pre svega zato što je teško pronaći hranu koja je potpuno bez glutena, a sa druge strane ova dijeta ne pokazuje povoljan efekat kod nekih pacijenta. U lečenju može da bude od koristi uvođenje preparata kalcijuma i vitamina D, u dozama koje su odgovarajuće za uzrast. Kod pacijenata gde dijeta ne pomaže, pristupa se lečenju kortikosteroidnim preparatima.

U toku je istraživanje novih lekova koji će pomoći u lečenju celijakije. Pre svega se pokušava tzv. detoksifikacija glutena, tako što se ispituju novi sojevi žitarica, koji ne poseduju proteinske delove koji aktiviraju imunski sistem i time su bezopasni po ljudski organizam. U fazi kliničkih ispitivanja je primena određenih supstanci koje se vezuju za receptore u lumenu creva i smanjuju propustljivost creva. Veoma su važna istraživanja o primeni imunomodulatorne terapije, priprema se vakcina protiv glutena, a pokušava se i primena hemioterapije i transplantacije stem ćelija.

Nakon uvođenja dijete bez glutena, organizuju se kontrolni pregledi jednom do dva puta godišnje, gde se određuje nivo TTG u cilju praćenja aktivnosti bolesti. Pored toga, da se ne bi ponavljala biopsija creva, u toku je istraživanje na pronalaženju testa koji iz stolice identifikuje imunogene peptide glutena, i tako se određuje da li je je hrana koju pacijent uzima zaista bez glutena

Krajem prošle godine je objavljen članak eksperata iz oblasti celijakije i koji navode da mora da se napravi razlika između tri poremećaja, a to su celijakija, alergija na pšenicu i necelijačna glutenska preosetljivost. Naglašava se da je celijakija hronična autoimuna bolest, gde je za postavljanje dijagnoze od ključne važnosti određivanje TTG i ukupnog IgA, a u slučaju patoloških nalaza i biopsija creva. Kod celijakije se za sada doživotno sprovode određeni režimi ishrane i potpuna eliminacija glutena. Za razliku od toga, alergija na pšenicu uključuje klasične mehanizme alergije i dijagnoza bolesti se teže postavlja, pre svega zato što su kožni testovi nedovoljno osetljivi i specifični, pa mora da se izvode provokacioni testovi na pšenicu. Alergija na pšenicu zahteva manje restriktivnu dijetu na gluten i postoji mogućnost da se simptomi alergije smanjuju sa rastom deteta. U fokusu istraživanja je necelijačna glutenska preosetljivost, još uvek nema dovoljno podataka vezanih za ovaj poremećaj, ali je primećeno poboljšanje stanja uklanjanjem glutena iz ishrane. Dijagnoza bolesti se postavlja na osnovu isključenja celijakije i alergije na pšenicu.

Galen Pharm, mart-april 2017, br.14, str. 44-45