Strah od belih mantila i kako naučiti decu da budu hrabra

strah-od-belih-mantilaKao pedijatar se svakodnevno susrećem sa različitim dečjim strahovima. Ubedljivo najčešći je strah od belih mantila – od lekara, medicinskog osoblja ili prostorija medicinske ustanove. Često čujem decu kako negoduju i plaču i pre ulaska u ordinaciju.

U osnovi ovog straha je strah od bola koji se može javiti u toku pregleda i to od dijagnostičkih procedura kao što su uzimanje krvi, davanja injekcija ili vakcina. Kod mlađe dece je prisutan strah od odvajanja od roditelja (separacije), kada se dete plaši da će ga roditelji ostaviti u prostoriji gde će se obavljati tajanstven pregled. U okviru straha od nepoznatog, deca se plaše da je njihov problem teži nego što su im roditelji objasnili. Često se zajedno sa tim ispoljava i strah od smrti, gde deca umišljaju da su toliko bolesna da im nema pomoći
Najmanje polovina dece ispoljava umeren strah od injekcija, a kod oko 2-8% dece i adolescenata je taj strah toliko izražen da ometa normalan život i ispoljava se kao prava fobija. Roditelji zbog toga moraju da otkazuju posete doktoru zbog injekcija i vakcina ili posete stomatologu zbog lokalne anestezije. Da bi se izbegle stresne situacije za dete i roditelje, ali i za doktore, psiholozi savetuju 5 osnovnih strategija:


Razgovor sa detetom – roditelji treba da objasne detetu da odlazak kod doktora nije kazna, nego da deca i odrasli idu kod doktora da reši njihove probleme i da im pomogne da ostanu zdravi. U praksi sam videla da se deca jako boje „velike" igle, pri uzimanju krvi da „ćemo im uzeti svu krv" ili „da će mnogo boleti". Zbog toga roditelji a i medicinsko osoblje treba da pripreme unapred dete da će osetiti neprijatnost ili bol („kao kad ubode komarac"), koji nisu nepodnošljivi i koji će kratko trajati. Koristiti pri tom kratke, jasne rečenice, kako bi dete što bolje razumelo i ne bi moglo pogrešno da protumači. Kada se dobro objasni, dete će lakše prevladati strah od injekcija i verovati roditeljima i doktorima ukoliko su bili iskreni. Roditelji treba da uvere dete da će uvek biti uz njega, bilo šta se događalo. Pored razgovora, na društvenim mrežama postoje brojni filmovi koji pomažu deci da prevladaju strah od injkecija. Preporučujem animirani film Sid, the Science Kid: Getting a Shot, You Can Do It! (Sid, mali naučnik:Ti si hrabar da dobiješ injekciju!), koji opisuje odlazak kod lekara i vakcinaciju dečaka Sida.


Uzori – roditelji treba da u razgovoru postave osobu koja je uzor detetu (vaspitač, rođak, Supermen) u situaciju da dobija injekciju. Dalji koraci su razmišljanje o tome kako bi se detetov uzor ponašao, šta bi osećao i da li bi bio hrabar u toj situaciji. Na kraju je dobro navesti detetu rečenicu „Ako se ponašaš hrabro, osećaćeš se hrabro".


Poučiti decu o hrabrosti – ponovo je važna uloga roditelja, koji treba da pomogne detetu da napravi razliku između straha i hrabrosti. Većina dece traži u toku pregleda da sedi u maminom krilu i onda obično pre davanja injekcije nastaje borba sa medicinskim osobljem. Predlaže se da dete sedi samo na stolici, ispravljenih leđa, sa rukama opuštenim u krilu. Dete treba da gleda u majku koja sedi preko puta njega i hrabri ga, a da ne gleda prema mestu gde će se davati injekcija.

strah-od-belih-mantila2

Kartice za podsticanje hrabrosti – preporučuje se školarcima, gde dete pre pregleda treba da napiše kartice sa porukama koje će ga podsticati da se ponaša hrabro, a pored toga će mu kartice odvraćati pažnju. Primeri kartica su: „Bol će trajati samo sekundu i onda će prestati", „Milioni ljudi pre mene su dobili injekcije, kod mene neće biti drugačije i uradiću to". U toku davanja injekcija dete treba da čita poruke roditeljima.


Plan – predlaže se da pre odlaska kod doktora roditelji i dete naprave plan ponašanja i da se potpišu. Primeri plana su „Biću hrabar", „Čitaću moje kartice", „Gledaću u tatu dok primam injekcije". Ukoliko se dete pridržava svog plana, nakon posete lekaru ga obavezno treba nagraditi sitnicom, u vidu omiljene poslastice ili nekog drugog manjeg poklona. Dete treba nagraditi zato što se uprkos strahu ponašalo hrabro i na dogovoreni način.


Pored svega navedenog, roditelji treba da prevladaju vlastite strahove i loša iskustva i da ga ne prenose detetu kao model ponašanja prilikom posete doktoru. Roditelji treba da budu relaksirani, zato što deca osećaju i male promene u njihovom ponašanju. Na njima je da procene kako će se obratiti detetu i pripremiti ga u zavisnosti od uzrasta i individualnih karakteristika. Treba slušati dete, podsticati ga na razgovor i hrabriti ga da postavlja pitanja, razgovarati o njegovim očekivanjima u vezi posete doktoru. Zadatak je roditelja, ali i doktora, da adekvatno pripreme dete za pregled, kako bi bilo kooperativno i osećalo se sigurno i zaštićeno. Poseta doktoru treba da bude zabavno iskustvo koje će detetu pomoći u savladavanju negativnih osećaja vezanih za pregled i dozvoliti mu da uživa u pregledu.

Bebin uzbor, br.35, Proleće 2014, str.14-15.