Noćno umokravanje (enureza)

 

Noćno umokravanje je relativno čest problem kod dece, za koji se pretpostavlja da se javlja kod oko 10% predškolaca. Tačan broj dece sa ovim problemom je nepoznat, zato što roditelji o tome nerado pričaju. Isto tako se pretpostavlja da ovaj problem ima i oko 1% odraslih. Definicija noćnog umokravanje ili enureze je da je to nevoljno oticanje urina kod dece posle pete godine. Može biti primarno noćno umokravanje, što znači da dete nije do kraja naučilo da kontroliše mokrenje, tako da nije bilo perioda dužeg od šest meseci u kontinuitetu kada se dete nije noću umokravalo, dok je kod sekundarnog dete imalo „suvi“ period duži od šest meseci. 

Uzrok noćnog umokravanja je multifaktorijalne prirode. Veoma je važna genetska predispozicija, obično su se jedan ili oba roditelja umokravali noću. Od drugih faktora, smatra se da je najvažniji povišen prag za buđenje, gde su deca „tvrdi“ spavači. Pored toga uzroci mogu biti povećano stvaranje urina u toku noći (noćna poliurija) zbog poremećenog lučenja antidiureznog hormona (dezmopresina) ili povećana aktivnost bešike u toku noći. Ostali doprinoseći faktori mogu biti stres, opstipacija ili uvećani krajnici.

Kao posledica noćnog umokravanja, kod dece se stvara veliki psihološki problem, povlače se u sebe, postaju ćutljivi, ne druže se sa vršnjacima, izbegavaju odlazak na rekreativnu nastavu. Sa druge strane su i roditelji zbunjeni, preispituju se čime su oni doprineli i veoma često kažnjavaju dete, nemoćni da nešto promene.

Piški u krevet? Vodite ga lekaru

nocno umokrLečenje noćnog umokravanja se započinje sa navršenih pet godina, tako što se dete odvede na pregled kod pedijatra nefrologa. Tom prilikom se radi analiza urina (sediment i urinokultura), vodi se dnevnik mokrenja, gde se tokom dva dana vodi evidencija o količini uzete tečnosti i izmokrenog urina. Pedijatar dalje odlučuje koji vid terapije će primeniti, s tim da se najčešće koristi alarm i dezmopresin. Alarm za noćno umokravanje (pi-pi alarm) ima dva dela, gornji deo je u vidu manžetne koja se obavije oko ruke, a donji deo se postavlja u gaćice. Alarm se postavlja neposredno pre spavanja i oglašava se prilikom umokravanja. Kasnije se dete postepeno uči da se probudi kada je bešika puna, pre nego što se umokri. Uspešnost ove vrste terapije je oko 80%, može se kombinovati sa drugim vrstama lečenja i nema neželjene efekte.

U težim slučajevima se primenjuju lekovi iz grupe antiholinergika i antidepresiva. Pored toga je veoma važno da se ograniči večernji unos tečnosti, kao i unos jako slanih ili slatkih namirnica. Od velike koristi može da bude i psihološko praćenje i psihoterapija, gde stručnjaci iz ove bolesti daju smernice roditeljima i pružaju podršku u lečenju.

Savet roditeljima je da treba pratiti individualni razvoj deteta, tako da se dete navikava na nošu između godinu i po i četiri godine, što je u proseku sa navršene dve godine ili da to bude treće leto života. Kada je dete psihofizički spremno, obično navikavanje na nošu traje dve do tri nedelje. Tokom prvih meseci kontrole mokrenja je normalno da se dete upiški ponekad, posebno noću, ali to ne znači da ima enurezu. Prethodnih decenija, kada su se koristile pamučne pelene, kontrola mokrenja se sprovodila znatno ranije, čak i u prvoj godini života. Za razliku od toga, današnje pelene sa upijajućim slojevima omogućavaju i deci i roditeljima komfor, tako da ne treba žuriti. U suprotnom, ukoliko se suviše rano počne sa navikavanjem na nošu, može se  stvoriti otpor kod deteta, koje će se suprotstaviti i negodovati. 

Blic žena, 23.-29. Januar 2016, br. 584, str.44-45.)