Gluten i celijaklija, problem u ishrani

Jedna od velikih nepoznanica za roditelje je kada uvesti pšenično brašno u ishranu odojčeta. Većina roditelja zna ponešto o glutenu i celijačnoj bolesti, a nepotpune ili često pogrešne informacije dobijaju uglavnom sa interneta. Zato je cilj ovog članka da se razjasni kada je pravo vreme za brašno u ishrani odojčeta i koja su najnovija otkrića vezana za celijačnu bolest.

celijaklija1

Gluten je protein koji se nalazi u određenim žitaricama i to u pšenici, ječmu i raži, u maloj količini i u ovsu, i sastavljen je od dve komponente – glijadina i glutenina. Najkraće rečeno celijačna bolest se javlja kao presetljivost (intolerancija) na deo glutena glijadin, koji se ispoljava u vidu različitih simptoma. Do sada je vreme uvođenja glutena kod odojčadi bilo između osmog i devetog meseca, ali najnovija istraživanja pokazuju da je najbolje vreme između četvrtog i šestog meseca života. Smernice Evropskog udruženja za Ishranu (ESPGHAN) su da treba izbegavati suviše rano (pre četvrtog meseca), ali i kasno (posle sedmog meseca) uvođenje glutena, kao i da gluten treba uvesti u ishranu dok je dete još na ishrani majčinim mlekom. Većina radova potvrđuje da se prirodnom ishranom smanjuje za polovinu rizik od nastanka celijačne bolesti. Sa druge strane, važna je i količina glutena, tako da se uvođenjem malih količina glutena kod beba koje sisaju dodatno smanjuje rizik od pojave celijačne bolesti.

Povezanost konzumacije brašna i celijačne bolesti je otkrivena pre više od 60 godina, ali se još uvek traga za tačnim mehanizmom nastanka bolesti. Za sada možemo reći da je celijačna bolest hronična autoimunska bolest koja se javlja kod osoba koje poseduju određene gene - HLA DQ2 ili DQ8. Iako u svetu postoji pokret koji tvrdi da su svi ljudi preosetljivi na gluten u većoj ili manjoj meri, dosadašnja istraživanja pokazuju da se celijačna bolest javlja samo kod genetski predisponiranih osoba, kod kojih glijadin iz glutena stvara kompleks sa delom sluznice creva (tkivnom transglutaminazom). Posledica toga je preterana reakcija imunskog sistema, u tokucelijaklija2 koje dolazi do stvaranja specifičnih T limfocita i B limfocita koji stvaraju autoantitela, lučenja citokina i nastanka zapaljenskog procesa koji dovodi do uništavanja crevne sluznice. Učestalost celijačne bolesti se procenjuje na oko 1% u zemljama Zapadne Evropa i Amerike, sa tendecijom povećanja broja obolelih.

Kako prepoznati celijačnu bolest? Klasična klinička slika se javlja kod dece od devetog meseca (kada počinje uvođenje brašna) do treće godine i karakteristični simptomi su malaksalost ili razdražljivost i hronična dijareja. Zbog nedovoljnog unosa i iskoristljivosti hranljivih materija se javlja anemija i gubitak telesne težine. Posle treće godine bolest se javlja vidu nespecifičnih simptoma, kao što su čest bol u stomaku, opstipacija ili dijareja, ali i kao simptomi koji nisu vezani za digestivni trakt i to promene na koži (dermatitis herpetiformis), neurološki poremećaji u vidu poremećaja hoda (ataksije) ili zapaljenja nerava (neuropatije). Celijačna bolest kod odraslih može da bude i asimptomatska, kada se dijagnoza postavlja serološkim nalazima iz krvi. Ukoliko se bolest ne prepozna na vreme, mogu nastati brojne komplikacije, i to osteoporoza, depresija ili maligni limfom, kao i brojne autoimunske bolesti.

S obzirom da su simptomi od strane različitih organskih sistema, postavljanje dijagnoze celijačne bolesti nije uvek lako i jednostavno. U slučaju postojanja sumnje na celijačnu bolest, rade se ispitivanja iz krvi i biopsija tanog creva. Iako su antitela IgA izotipa na tkivnu transglutaminazu i anti-endomizijalnih antitela visoko osetljiva i specifična za identifikaciju celijačne bolesti, i dalje je zlatni standard histološka potvrda uzorka creva dobijenog biopsijom.

Do sada se smatralo da je dijeta bez glutena jedina terapija celijačne bolesti, koja dovodi do smanjenja simptoma i sprečava moguće komplikacije bolesti. Međutim, dijeta bez glutena se doživotno sprovodi i veoma utiče na kvalitet života pacijenta, pre svega zato što je teško pronaći hranu koja je potpuno bez glutena, a sa druge strane ova dijeta ne pokazuje povoljan efekat kod nekih pacijenta. Iz tog razloga, kao i zbog boljeg razumevanja patogenetskih mehanizama koji dovode do bolesti, se pristupilo pronalaženju alternativnih metoda lečenja, koji idu u više pravaca.

Pre svega se pokušava tzv. detoksifikacija glutena, tako što se ispituju novi sojevi žitarica, koji ne poseduju proteinske delove koji aktiviraju imunski sistem i time su bezopasni po ljudski organizam. Istraživanja idu u pravcu genetske modifikacije glijadina, enzimskog isecanja delova glutena ili primene posebnih sojeva probiotika. U fazi kliničkih ispitivanja je primena određenih supstanci (antagonist zonulina AT-1001), koje se vezuju za receptore u lumenu creva i smanjuju propustljivost creva. Veoma su važna istraživanja o primeni imunomodulatorne terapije, koja smanjuje delovanje imunskog sistema. Tako se ispituje blokiranje HLA lokusa, primena antitela koji inhibiraju zapaljenske citokine (interferon-gama, TNF-alfa, IL-15) i antitela koja sprečavaju migraciju ćelija imunskog sistema. Pokušava se podsticanje tolerancije na gluten tako što se primenjuju male doze glutena, što dovodi do stvaranja „dobrih“ regulatornih T limfocita koje stvaraju citokin IL-10 koji dalje blokira imunski odgovor T limfocitima. Na dobrovoljcima sa celijačnom bolešću se ispituje vakcina protiv glutena (Nexvax2), a pokušava se i sa primenom hemoterapije i transplantacije stem ćelija. I pored svega, ishrana bez glutena je za sada jedina pouzdana metoda lečenja celijačne bolesti.

Na kraju bih naglasila da najmlađu decu treba posebno štititi od infekcija, jer su neki radovi pokazali da su infekcije, najmanje tri infekcije u prvih šest meseci života, povezane se češćom pojavom celijačne bolesti kasnije u toku života. Istraživači smatraju da nije važno koja je vrsta infekcije, ali da učestale infekcije dovode do promene crevne flore i sluznice creva kao barijere, čime se omogućava veće prodiranje glutena, a stanje se dodatno pogoršava upotrebom antibiotika.

Bebin Izbor, br.28, Proleće 2013, str. 32-33