Infektivna mononukleoza

Kao pedijatar kroz svakodnevnu praksu sam uočila da su roditelji vrlo zainteresovani da saznaju više o mononukleozi, kako se prenosi i koje su komplikacije. Pokazuju čak i strah od te bolesti, pre svega zato što imaju nepotpune ili čak pogrešne informacije od poznanika ili sa interneta. Zato je cilj ovog članka da se objasni sve detalje vezane za mononukleozu.

inf-monoI pored svih raspoloživih dijagnostičkih procedura i novih istraživanja još uvek nije lako postaviti dijagnozu infektivne mononukleoze. Razlog tome je u činjenici da je vrlo slična klinička slika mononukleoze i zapaljenja grla, posebno bakterijskog. Kod obe bolesti simptomi su bol i crvenilo grla, povišena temperatura i uvećane limfne žlezde na vratu. Pored toga se javljaju nespecifični simptomi kao što su bolovi u mišićima ili kašalj, a može se javiti muka i bolovi u stomaku. Uzročnik mononukleoze je Epštajn-Bar-ov virus. 
Ipak postoje simptomi koji su karakteristični za mononukleozu. Najčešće su to jako uvećane limfne žlezde na vratu, koje se grupišu i formiraju tzv. pakete, jako su bolne na dodir. Na krajnicima se uočavaju beličaste naslage u vidu skrama, a na nepcu tačkasto krvavljenje (petehije). Pored toga se javlja uvećanje jetre i slezine, koje se pipaju 2-3 cm ispod rebarnog luka. Bolest se često tumači kao bakterijska infekcija grla, zbog čega se uključuju antibiotici koji mogu izazvati pojavu ospe, koja je odraz stvaranja antitela na antibiotike.
Takođe je karakteristično da se u većini slučajeva mononukleoza javlja u periodu adolescencije, od 15. do 24. godine. Prenosi se uglavnom putem pljuvačke, zato je lepše ime za mononukleozu „bolest prvog poljupca“. Ređi put prenosa je putem sekreta iz grla i nosa ili indirektno preko predmeta. Najnovije istraživanje grupe američkih autora (Balfour i sar. 2013) je pokušalo da dokaže da se bolest prenosi i seksualnim putem, ali nisu dobili potvrdu te hipoteze. Period inkubacije, odn. od infekcije do ispoljavanja simptoma je prilično dug i traje 4 do 6 nedelja, a glavni početni simptomi su izrazita malaksalost i zamaranje, gubitak apetita, glavobolja. Za mononukleozu je poznato da je niska stopa prenošenja, zbog čega nikada ne postoji u formi epidemija. Bolest se obično javlja sa blagom kliničkom slikom ili asimptomatski i u većini slučajeva prolazi spontano, bez terapije, ne ostavljajući komplikacije.
Pored kliničke slike, dijagnoza mononukleoze se postavlja i na osnovu laboratorijskih analiza. inf-mono2Ukoliko se uradi analiza periferne krvi (iz prsta) uočava se porast broja leukocita i limfocita, a pod mikroskopom se mogu videti tzv. atipični limfociti koji su karakteristični za mononukleozu. Postoje i brze metode kao što je Monospot test, ali koji često daje lažno negativne rezultate, dok Paul-Bunell-ov test ukazuje na mononuleozu tek posle par nedelja od početka bolesti. Zato pedijatri uglavnom preporučuju ispitivanje iz venske krvi, kada se detektuju antitela protiv Epštajn-Bar-ovog virusa (IgG i IgM) koja potvrđuju bolest i ukazuju da li je u bolest u početnoj fazi ili već u stadijumu oporavka. Povišeni su i biohemijski parametri koji ukazuju na smanjenu funkciju jetre, kao što su transaminaze, GGT ili bilirubin.
Za mononukloezu se kaže da je samo-ograničavajuća bolest, odn. kao i kod drugih virusnih infekcija nije potrebna terapija nego samo mirovanje. Mirovanje i odsustvo fizičke aktivnosti je važno zbog potencijalnih komplikacija, obično u vidu zapaljenja jetre (hepatitisa) ili oštećenja slezine. Kod oko trećine pacijenata koji boluju od mononukleoze se javlja i streptokokna infekcija grla, pa se u tom slučaju mogu uključiti i antibiotici, obično iz grupe penicilina.
Moje dugogodišnje pedijatrijsko iskustvo je da oboleli pacijenti nakon preležane mononukleoze ostaju više meseci u tzv. sekundarnoj imunodeficijenciji, kada su podložniji svim vrstama infekcije. Pored toga, još uvek se ispituje uloga Epštajn-Bar-ovog virusa u nastanku Sindroma hroničnog zamora, koji se javlja više godina nakon opsežne virusne infekcije. Dokazano je da u manjem broju slučajeva ovaj virus može dovesti do nastanka nekih autoimunskih bolesti kao što su lupus ili reumatoidni artritis, kao i malignih bolesti u vidu limfoma ili karcinoma. 
Zbog toga je veoma važno nakon mononukleoze ojačati imunski sistem, tako što će u ishrani biti više svežeg voća i povrća ili se preporučuje primena mulitivitaminskih preparata. Savetuje se i primena preparata cinka koji šitite od virusnih infekcija, kao i određenih vrsta probiotika, koji oblažu digestivni sistem i sprečavaju prodor mikroorganizama.

Blic Žena